Zanimacije

Srpska muzika - da li nas neko sluša u Tokiju?

Kada pomislimo na muziku koja dolazi iz inostranstva, uglavnom nam na pamet padaju američki i britanski izvođači, italijanski kanconi, francuska šansona ili neki od brojnih muzičkih pravaca koji su tokom decenija prelazili državne granice.

Rokenrol je u Srbiju stigao sa Zapada. Nije dugo trebalo da pronađe svoje mesto, da se razvije i dobije sopstveni identitet. Nastajale su grupe, autori i izvođači koji su stvarali muziku na našem jeziku, ali po uzorima i pravilima svetske muzičke scene.

Danas, kada slušamo Erosa Ramazzottija, ne razmišljamo mnogo o tome što ne govorimo italijanski. Dopada nam se melodija, glas, aranžman i emocija. Slično je i sa brojnim izvođačima koji pevaju na engleskom, a čije tekstove ponekad jedva razumemo.

Zašto onda srpska muzika ne bi putovala u suprotnom smeru?

Internet je ukinuo mnoge granice, ali ne i navike

Nekada je za plasiranje muzike u inostranstvu bila potrebna velika izdavačka kuća, radio-stanica, televizija i čitava infrastruktura. Danas jedan izvođač iz Srbije može svoju pesmu da učini dostupnom slušaocu u Japanu, Južnoj Koreji, Kanadi ili Australiji.

Spotify, YouTube Music, Apple Music i druge platforme omogućavaju distribuciju muzike na međunarodnom nivou.

Ali postoji jedna razlika koju ne treba zanemariti: biti dostupan na internetu ne znači automatski biti slušan.

Muzika mora nekako da pronađe put do publike. Potrebni su promocija, kvalitetna produkcija, prepoznatljivost i, možda najvažnije, nešto što će slušaoca zainteresovati da se vrati.

Ništa lepše od prisustva koncertu, gde je ogromna razmena energije.

Zašto ne bismo pokušali na Dalekom istoku?

Japan, Južna Koreja i Kina imaju razvijene muzičke industrije i publiku koja svakodnevno otkriva nove izvođače iz različitih delova sveta.

Naravno, konkurencija je ogromna. Njihova kultura, jezik i muzičke navike razlikuju se od naših. Ipak, to ne mora biti prepreka.

Ne mora svaki izvođač da peva na engleskom. Ne mora da menja svoj identitet, niti da se odriče jezika na kojem stvara. Dovoljno je da muzika ima kvalitet i da postoji način da zainteresovana publika sazna nešto više o njoj.

Instrumentalna muzika, elektronski pravci, rok, pop i klasična muzika imaju mogućnost da komuniciraju sa ljudima bez obzira na njihovo govorno područje.

Možemo li da izvezemo nešto više od muzike?

Srbija ima izvođače, kompozitore, muzičare i autore koji ne moraju nužno da ostanu poznati samo u svom okruženju.

Možda je problem u tome što o međunarodnoj publici retko razmišljamo. Navikli smo da uspeh merimo brojem pregleda na domaćim portalima, nastupima u regionu i popularnošću na lokalnim televizijama.

A šta ako postoji neko u Tokiju ko bi voleo da posluša Vladu Georgieva? Ili neko u Berlinu ko bi otkrio neku novu srpsku rok grupu? Možda čak i neko u Seulu kome bi se dopala muzika za koju nikada nije čuo. Ili recimo grupa 'Balkanika' koja ima bogatu arhivu zlatnih melosa sa ovih prostora.

Kad bi moglo da se vrati vreme, pa da Divlje Jagode ili Smak i dalje prave koncerte.

Ne možemo znati dok ne pokušamo.

Muzika ne poznaje granice

Internet je omogućio da stvaralaštvo više ne mora da čeka poziv velikog izdavača ili odobrenje neke muzičke kuće.

Danas je moguće objaviti pesmu iz male prostorije u Srbiji i učiniti je dostupnom gotovo celom svetu.

Ipak, dostupnost nije isto što i uspeh. Potrebni su rad, kvalitet, strpljenje i razumevanje publike kojoj se obraćamo.

Možda bi bilo vreme da prestanemo da se pitamo koliko je Srbija velika i da počnemo da razmišljamo koliko daleko može da dopre ono što stvaramo.

Na kraju, nije najvažnije da li nas neko sluša u Tokiju.

Važnije je da li smo uopšte pokušali da tamo stignemo.