Ekonomija

Ekologija i zaštita životne sredine - pitanje razvoja društva

Pravo je pitanje kako se ophoditi prema prirodi.

Šta zapravo znači zaštita životne sredine?

Po mom mišljenju, životna sredina je sve što nas okružuje. To su vazduh koji dišemo, voda koju pijemo, zemlja na kojoj živimo, biljke, životinje, ali i prostor koji smo sami izgradili. Gradovi, fabrike, putevi, domaćinstva i čitava infrastruktura deo su sredine u kojoj čovek ostvaruje svoj život.

E sad, kako je zaštititi?

Da li se prema prirodi treba ophoditi po zakonu jačega ili po zakonu raznovrsnosti i međusobne zavisnosti? Da li čovek treba da uzima od prirode sve što može ili da pronađe način da sa njom živi, a da pritom ne ugrozi sopstvenu budućnost?

To je, po mom sudu, pravo pitanje.

Ekologija kao oslonac dugoročnog razvoja

Zaštita životne sredine, a samim tim i ekologija, predstavlja jedan od oslonaca dugoročnog razvoja društva.

Često ekologiju posmatramo kao zasebnu oblast. Govorimo o reciklaži, divljim deponijama, zagađenim rekama, izduvnim gasovima i seči šuma. Sve su to važna pitanja, ali ona predstavljaju samo deo mnogo šire slike.

Ekologija je povezana sa ekonomijom, industrijom, trgovinom, tehnologijom i načinom na koji trošimo novac. Ona je povezana i sa našim životnim navikama.

Jer nije svejedno šta proizvodimo, koliko dugo neki proizvod koristimo, koliko energije trošimo da bismo ga napravili i šta se sa njim događa kada nam više nije potreban.

Ako društvo stalno proizvodi, kupuje i odbacuje, ono mora da odgovori na jedno jednostavno pitanje: gde sve to završava?

Priroda nije beskonačno skladište sirovina, niti je neograničeno odlagalište naših proizvoda.

Daleki istok i industrijski razvoj

Nadovezao bih se na priču o razvoju Dalekog istoka.

Daleki istok više nije ono što je nekada bio. Pojedine azijske države postale su velike industrijske i tehnološke sile. Razvile su proizvodnju, unapredile infrastrukturu i uspostavile snažne izvozne sisteme. Njihov razvoj pokazuje koliko su organizacija proizvodnje, tržišna konkurencija i dugoročno planiranje važni za ekonomsku snagu jedne države.

U takvom sistemu proizvodi se razvrstavaju prema kvalitetu, ceni i nameni. Na tržištu postoje jeftiniji i skuplji proizvodi, različiti standardi i različiti nivoi kvaliteta.

Međutim, tu postoji i druga strana priče. Niska cena ne znači uvek i loš kvalitet, kao što visoka cena ne garantuje dug vek trajanja. Ipak, potrošač često bira proizvod prema onome što može da plati, a ne prema tome koliko će dugo taj proizvod zaista koristiti.

Upravo tu nastaje prostor za razmišljanje o ekologiji.

Kada se tržištu plasiraju jeftini proizvodi kratkog veka trajanja, oni mogu delovati kao povoljna kupovina. Ali ako se brzo pokvare, ne mogu da se poprave ili zamene novim modelom, postavlja se pitanje koliko nas takva kupovina zaista košta.

Da li smo uštedeli novac ili smo samo odložili trošak?

A kada se isti obrazac ponavlja na nivou miliona ljudi, posledice više nisu samo finansijske. One postaju i ekološke.

Srbija i društvo potrošnje

Pogledajmo sada Srbiju.

Naša zemlja nije industrijski i ekonomski razvijena u istoj meri kao najrazvijenije države sveta. To, međutim, ne znači da ne možemo da razvijemo odgovorniji odnos prema proizvodnji, potrošnji i prirodnim resursima.

Naprotiv, upravo zbog ograničenih finansijskih sredstava trebalo bi pažljivije da biramo šta kupujemo i kako koristimo ono što već imamo.

Često kupujemo stvari koje nam nisu neophodne. Privlače nas niska cena, reklama, ambalaža ili obećanje da dobijamo mnogo za malo novca. Ponekad kupujemo i proizvode za koje verujemo da su kvalitetni, a tek kasnije shvatimo da ne odgovaraju našim potrebama.

Kada nam više nisu potrebni, nastaje novi problem.

Ne znamo šta da radimo sa njima.

Neki predmeti završe na tavanu ili u podrumu. Drugi se bacaju pored kontejnera, a pojedini završavaju na divljim deponijama. Ono što još ima neku vrednost prodaje se budzašto, samo da bismo oslobodili prostor.

Ali postavlja se pitanje: kome to prodajemo i šta se sa tim stvarima dalje događa?

Možda neko može da ih popravi. Možda će ih neko ponovo upotrebiti. A možda će završiti na otpadu, gde će postati problem za nekog drugog.

U svakom slučaju, vrednost predmeta ne prestaje nužno onda kada prestane njegova upotrebna vrednost za prvog vlasnika.

Stari računar može poslužiti za učenje programiranja. Polovan nameštaj može se obnoviti. Metal, staklo, papir i određene vrste plastike mogu se vratiti u proizvodni proces. Elektronski uređaji sadrže materijale koji se mogu ponovo iskoristiti, ali zahtevaju odgovarajuće prikupljanje i obradu.

Otpad je često samo resurs koji još nismo organizovali da iskoristimo.

Kome izvozimo sopstveni problem?

Nekada se smatralo da će manje razvijene zemlje moći da preuzmu ono što bogatija društva više ne žele. Takav pogled na svet danas je sve manje održiv.

Ni Afrika više nije ono što je nekada bila. Mnoge afričke države razvijaju svoje industrije, gradove, trgovinu i tehnološke sektore. I tamo postoje ljudi koji žele kvalitetne proizvode, uređene gradove i zdravu životnu sredinu.

Zato nije rešenje da se sopstveni problem jednostavno prebaci na nekoga ko ima manje novca.

Izvoz polovnih proizvoda može imati smisla ako su oni ispravni, upotrebljivi i ako za njih postoji stvarna potreba. Međutim, slanje neupotrebljivih uređaja i otpada u druge zemlje, pod izgovorom da je reč o polovnoj robi, može samo da prebaci ekološki problem sa jednog mesta na drugo.

Ako je nešto otpad u Srbiji, ne postaje automatski vredan proizvod samo zato što je prešao granicu.

Pravo pitanje nije gde možemo da odložimo ono što nam više ne treba. Pravo pitanje je kako da smanjimo količinu otpada i kako da iz postojećih resursa izvučemo što veću korist.

Ekonomija koja ne baca svoju budućnost

Možda bi jedan od važnih ciljeva savremenog društva trebalo da bude prelazak sa ekonomije odbacivanja na ekonomiju ponovne upotrebe.

To ne znači da treba prestati sa proizvodnjom ili da se moramo vratiti u prošlost. Tehnološki razvoj je neophodan, a novi proizvodi često donose stvarne prednosti.

Ali razvoj ne bi trebalo meriti samo brojem prodatih proizvoda, otvorenih fabrika ili ostvarenih prihoda. Važno je i koliko resursa trošimo da bismo ostvarili taj razvoj i kakve posledice ostavljamo iza sebe.

Proizvod koji traje deset godina može biti bolji izbor od proizvoda koji je jeftiniji, ali se menja svake druge godine. Uređaj koji se može popraviti produžava svoj vek trajanja. Ambalaža koja se može reciklirati ima veću šansu da ponovo postane sirovina. Dobro organizovan sistem prikupljanja otpada može da sačuva vredne materijale i smanji zagađenje.

Naravno, ni jedan proizvod nije potpuno bez uticaja na prirodu. Njegova proizvodnja zahteva energiju, sirovine, transport i rad. Zato je važno da se posmatra čitav životni ciklus proizvoda, od nastanka do konačnog zbrinjavanja.

To je način razmišljanja koji nam je potreban.

Šta Srbija može da uradi?

Za početak, ne moramo da izmišljamo nešto što već postoji. Možemo da primenimo proverena rešenja i prilagodimo ih svojim mogućnostima.

Potrebno je razvijati organizovano prikupljanje i razvrstavanje otpada, unaprediti reciklažu, kontrolisati divlje deponije i podsticati popravku proizvoda umesto njihovog automatskog odbacivanja.

Država može da donosi propise i kontroliše njihovo sprovođenje. Privreda može da razvija proizvode koji duže traju i lakše se popravljaju. Lokalne samouprave mogu da organizuju dostupnije sisteme za odlaganje različitih vrsta otpada.

Ali ni pojedinac nije bez odgovornosti.

Možemo da razmislimo pre nego što nešto kupimo. Možemo da popravimo ono što je popravljivo. Možemo da odvojimo elektronski otpad, baterije i druge materijale koji ne treba da završavaju u običnom kontejneru. Možemo da koristimo predmete dok god imaju svrhu.

To možda deluje kao mali doprinos, ali na nivou čitavog društva takve navike mogu da naprave razliku.

Priroda nije naš protivnik

Na početku sam postavio pitanje da li se prema prirodi treba ophoditi po zakonu jačega ili po zakonu raznovrsnosti i međusobne zavisnosti.

--

Čovek jeste snažno uticao na prirodu i zahvaljujući znanju, tehnologiji i organizaciji promenio je svet u kojem živi. Ali ta moć ne znači da može beskonačno da zanemaruje posledice svojih postupaka.

Priroda funkcioniše kroz složene odnose. Uništavanje šuma utiče na zemljište, vodu i životinjski svet. Zagađenje reka ugrožava ekosisteme i ljude koji od njih zavise. Prekomerna potrošnja resursa stvara pritisak na proizvodnju i buduće generacije.

Zato zaštita životne sredine nije suprotnost ekonomskom razvoju. Ona bi trebalo da bude njegov sastavni deo.

Društvo koje ume da sačuva resurse, smanji nepotrebne troškove i iskoristi materijale koji bi inače bili bačeni ima priliku da bude i ekonomski otpornije.

Možda je upravo u tome suština ekologije: ne u tome da prestanemo da koristimo prirodu, već da naučimo da je koristimo odgovorno.

Jer pitanje nije samo kakvu ćemo životnu sredinu ostaviti budućim generacijama.

Pitanje je i kakvo ćemo društvo ostaviti iza sebe.

Društvo koje neprestano kupuje, troši i odbacuje, ili društvo koje ume da prepozna vrednost onoga što već ima?

Odgovor na to pitanje ne nalazi se samo u zakonima i državnim institucijama. On se nalazi i u našoj ekonomiji, našim navikama i načinu na koji razmišljamo o budućnosti.

Ekologija počinje onda kada shvatimo da ništa što odbacimo ne nestaje samo zato što više ne želimo da ga vidimo.