Ezoterija

Ubijeno vreme

Nekada je vreme imalo drugačiji zvuk. Nije se merilo satovima, rokovima i obavezama. Merilo se razgovorima koji nisu imali kraj, kafama koje su se hladile dok su ljudi pričali o životu, šetnjama bez cilja i smehom koji je odzvanjao ulicama.

Danas je vreme postalo valuta. Svaki minut mora da donese korist. Svaki susret mora da ima razlog. Svaki razgovor mora da vodi ka nečemu. Ako nema koristi, proglašava se gubitkom vremena. A upravo smo tada počeli da ubijamo vreme.

I zajedno sa njim - jedni druge.

Sedim u kafiću i posmatram ljude. Za skoro svakim stolom sedi po jedna osoba. Jedna kafa. Jedan telefon. Jedan pogled koji luta kroz ekran umesto kroz prozor. Niko nikoga ne čeka. Niko nikome ne maše. Čudno je kako smo uspeli da budemo povezani sa celim svetom, a da izgubimo čoveka koji živi dve ulice dalje.

Imamo hiljade kontakata. Ali nemamo kome da kažemo da nam je danas bio težak dan. Imamo stotine pratilaca. Ali nemamo koga da pozovemo kada nas uhvati tišina. Prijateljstva su postala obaveštenja. Ljubav je postala status. Bliskost je postala emotikon.

A zagrljaj nešto što se koristi samo za fotografiju.

Nekada su se vrata otvarala bez najave. Danas se ljudi izvinjavaju što su pozvali telefonom. Sve mora da se zakaže. Kao da je i prijateljstvo postalo sastanak. Plašimo se jedni drugih. Plašimo se da ćemo biti dosadni. Da ćemo biti naporni. Da ćemo biti odbijeni.

Lakše je poslati srce preko ekrana nego pokucati na vrata. Lakše je napisati "Tu sam ako zatreba" nego zaista biti tu. A onda se pitamo zašto smo usamljeni. Nismo postali hladni preko noći. Godinama smo učili da vredimo onoliko koliko proizvodimo. Da moramo stalno da budemo uspešniji. Brži. Efikasniji.

Kapitalizam nije izmislio usamljenost. Ali je usamljenost postala isplativa. Usamljen čovek više kupuje. Više radi. Više ćuti. Lakše prihvata da mu je posao važniji od života. Lakše poveruje da je svaki drugi čovek konkurencija. I tako smo, malo po malo, počeli da ulažemo u stvari, a prestali da ulažemo u ljude.

Najskuplja investicija postalo je nečije vreme. Paradoks je što ga svi imamo sve manje, a trošimo ga na sve osim na ono zbog čega vredi živeti. Na kraju dana, ne boli nas što smo propustili još jedan sastanak. Boli nas što više nemamo kome da ispričamo kako je prošao.

Ne boli prazan kalendar. Boli prazan sto preko puta. Možda najveća tragedija našeg vremena nije to što ljudi umiru. Već što se polako navikavaju da žive sami. I što u tome više ne vide ništa neobično. Možda vreme ipak nije ubijeno. Možda smo ubili trenutke u kojima je ono dobijalo smisao.

A vreme bez ljudi nije život.

To je samo sat koji neumorno otkucava u praznoj sobi. I čeka da se neko seti da sedne preko puta drugog čoveka. Bez razloga. Bez koristi. Samo zato što nijedan ekran, nijedna plata i nijedan uspeh ne mogu da zamene osećaj da nekome zaista pripadaš.